Napulj je grad koji je teško opisati jednom rečju. Glasan je, živ, strastven i ponosan, a fudbal i kafa ovde odavno nisu samo sport i napitak, već deo svakodnevnog života i identiteta grada.
Zato možda i nije neobično što su dve potpuno različite priče, ona o Diegu Armandu Maradoni i ona o napuljskom espresu, postale poznate daleko izvan njegovih granica.
Kada je Maradona 1984. godine stigao u Napoli, klub još nije imao titulu prvaka Italije, dok je najveći deo fudbalske moći bio koncentrisan na severu zemlje, oko klubova iz Milana i Torina. U isto vreme, Napulj je dugo nosio teret ekonomskih razlika između severa i juga, kao i brojnih stereotipa zbog kojih je često imao osećaj da ga ostatak Italije posmatra sa visine.
Zbog toga prvi Scudetto, osvojen 1987. godine, nije bio samo veliki sportski rezultat. Za Napolitance je predstavljao trenutak u kojem je njihov grad, makar kroz fudbal, završio iznad onih koji su godinama predstavljali centre italijanske moći. Slavlje se zato nije zadržalo na stadionu, već se proširilo na ulice, balkone i čitave kvartove, a titula je doživljena kao uspeh celog grada.
Maradona je upravo u toj priči postao mnogo više od velikog fudbalera. Napolitanci su u njegovom temperamentu, prkosu i sposobnosti da uradi ono što deluje nemoguće prepoznali nešto blisko sopstvenom gradu. Nije on Napulju doneo ponos, jer je taj ponos već postojao, ali mu je dao trenutak u kojem ga je video ceo svet.
Sličan odnos Napulj ima i prema kafi. Napuljski espreso je kratak, intenzivan i pun ukusa, ali njegova važnost nije samo u načinu pripreme. Pije se kod kuće, za šankom, pre posla, tokom pauze ili u razgovoru sa prijateljima i toliko je prisutan u svakodnevici da je postao jedan od prepoznatljivih simbola grada.
U tome postoji zanimljiva paralela sa fudbalom. Identitet Napulja ne stvaraju samo veliki trenuci poput osvajanja Scudetta, već i male navike koje se iz dana u dan ponavljaju. Kafa je jedna od njih, a tradicija poput caffe sospeso, kada se unapred plati šoljica za nekoga ko sebi možda ne može da je priušti, pokazuje koliko su kafa i osećaj zajedništva u ovom gradu povezani.
U takvoj kulturi nastala je i priča o Kimbu. Braća Rubino razvijala su svoje mešavine kafe u Napulju, a 1963. godine osnovana je kompanija iz koje je nastao Kimbo, sa idejom da karakter napuljskog espresa približi ljudima i van grada.
Tu se priče o fudbalu i kafi ponovo susreću. Maradona je krajem osamdesetih učinio da svet gleda prema Napulju zbog fudbala, dok je Kimbo kroz espreso pomogao da se deo napuljske kulture prenese u domove i kafiće širom Italije i sveta. Jedan je pokazao kako Napulj igra, drugi kako pije kafu, ali u oba slučaja u centru priče ostaje isti grad i njegova potreba da svoj karakter ne prilagođava drugima.
Jer prvi Scudetto nije značio da Napulj konačno može da bude poput Milana ili Torina. Značio je da može da pobedi kao Napulj. Slično je i sa njegovim espresom: snažan je, prepoznatljiv i nema potrebu da liči na nešto drugo.
Ipak, kao što svaki grad ima svoj karakter, tako ni svi ljubitelji kafe ne traže isto. Neko više voli aromatičniji i blaži espreso, neko kremastu i izbalansiranu kafu, dok drugi biraju snažan ukus i izražen intenzitet.
Kimbo mešavine razlikuju se po sastavu, stepenu prženja i aromatskom profilu, pa kroz nekoliko kratkih pitanja možete otkriti koja od njih najbolje odgovara vašem ukusu i načinu na koji volite da pijete kafu.
Ostvari 10% pospusta na prvu porudžbinu
Ili ostani u toku, putem naših društvenih mreža
